Šta je to komunikacija i zbog čega je važna?

Danas živimo u takvom svetu da bez komunikacije ne možemo da funkcionišemo. Da bi ostvario bilo kakav kontakt čovek komunicira. Ta radnja, koja je istovremeno i stanje, potpuno je neotuđiva od razmišljanja, postojanja i samog življenja, i u simultanoj je vezi sa našom spoznajom sveta oko sebe. Komuniciramo čak i kada ne kažemo ništa, kada sanjamo, kada se obučemo na određeni način ili jedemo određenu hranu.Uopšteno uzevši, komunikacija predstavlja smisleno odašiljanje upakovanih signala kroz prostor i vreme ka nekome ili nečemu sa određenim ciljem. Taj cilj može da bude informativan i da vodi ka sticanju novog znanja ili ubeđivački, a neretko se ova dva i prožimaju, te je teško napraviti jasnu razliku. Komuniciramo sa svetom oko nas i sa samim sobom. Komunikacijom su se oduvek prenosila znanja i veštine, kako pisanom rečju, tako usmeno i putem slika. Sokrat je proučavao pomoću ironije i majeutike, prvo tako što bi isprovocirao svog učenika, a onda ga kroz pitanja i odgovore navodio da samostalno donosi zaključke.

Svaki put kada razgovaramo, kada pišemo pismo, šaljemo e-mail, objašnjavamo neki poslovni projekt, telefoniramo ili čitamo – mi komuniciramo. To činimo i verbalno i neverbalno, a svaki put kada to činimo na profesionalnoj bazi reprezentujemo ne samo sebe sme već i organizaciju kojoj pripadamo.

KOJE SU TO PREPREKE KOJE NAS OMETAJU U KOMUNIKACIJI?

Proces komunikacije prate brojne i raznovrsne teškoće, smetnje i devijacije strukturalnog i funkcionalnog porekla. Sve one negativno (nepovoljno) utiču na efikasnost komunikacionog procesa. Zato se one u literaturi nazivaju barijere efikasnog komuniciranja.

Najopštija podela barijera u komunikaciji jeste na: 1) mehaničke 2) semantičke 3 ) psihološke

Mehaničke barijere, kao sto su buka, ili kvar na tehničkom uređaju, blokiraju komunikaciju u fizičkom smislu. Semantičke barijrere nastaju kao posledica neprecizne upotrebe reči. Komunikacija biti blokirana zbog nerazumevanja značenja neke reči, zbog dvosmislenosti nejsnoće i nesposobnosti da se adekvatno saopšti namreavana poruka, ili zbog nepoznavanja kodova. Psihološke barijrere predstavljaju, međutim, izvor najčesćih nesporazuma u komunikaciji.

ŠTA SU PSIHOLOŠKE BARIJERE U KOMUNIKACIJI?

Najdelikatnije prepreke i teškoće u procesu komunikacija su one koje nastaju kao posledica osobenih profila ličnosti aktera. Na komunikaciju mogu uticati opšte crte ličnosti kao sto su pol, starost, nacionalna pripadnost , kultura, profesija, ali i niz profesija kao sto je pripadnost nekom zanimanju, starosnoj generaciji, društvenom sloju ili polu. Lako je zapaziti da starije i mlađe generacije imaju svoj žargon tako da pezioneri teško svataju poruke adolescenata.

Lična obeležja učesnika u komunikacionom procesu jos su važniji uzročnici prepreka i teškoća. Na njih posebno utiču posebne emocije, potrebe i motivi pošiljalaca i primalaca poruka. Vođeni sopstvenim potrebama i željama učesnici komunikacije u skladu sa njima deformišu informacije. Neka istraživanja su pokazala da radnici koji pokazuju nesigurnost posebno deformišu poruke koje šalju na više nivoe rukovodjenja. Zaposleni sa izraženom potrebom za uspehom u poslu ,takođe iskrivljuju poruke, znatno više od zaposlenih kod kojih su potrebe ove vrste manje izražene.

Psihički život čoveka čine brojni procesi i osobine koje se manifestuju kroz jedinstvene složaje često nazvane profilima ličnosti. Neke od tih sklopova poseban uticaj imaju na kontakte takvih ličnosti sa njihovim socijalnom okruženjem. Na komunikacije značajno mogu uticati sklopovi paranoidnih, agresivnih, ankszioznih, egocentričnih i depresivnih ličnosti. Takve individualne crte ometaju percepciju poruka i doprinose njihovom iskrivljenom tumačenju.

KAKO PSIHOLOŠKE BARIJERE UTIČU NA NAŠU LIČNOST?

Psihološke barijere oblikuju ne samo sadržaj onoga sto se izriče, vec utiču i na interpretaciju poruke u fidbeku. Ako se ličnost posmatra kao celovit, organozovan i razvojan sistem, svojstva ličnosti koja su vazna za proces komunikacije su: celovitost ličnosti, individualnost, otvorenost posmatrana kroz socio-emocionalni i kognitivno racionalni aspekt. Socio-emocionalniaspekt se odnosi na otvorenost prema ljudima, potrebe za pripadanjem, prihvatanjem drugih i prihvaćenošcu od njih, potrebe da se sarđuje. Dva ekstremna stepena ovog aspekta su preterana otvorenost koja vodi zavisnosti, sugestibilnosti, ranjivosti i nesamostalnosti. Nasuprot tome preterana zatvorenost vodi hladnom poslovnom odnosu samodovoljnosti i do teškoce u uspostavljanju interakcije i komunikacije i straha od drugih. Težnja za dominacijom kao crta ličnosti dolazi u komuniciranju do izražaja u čestom uzimanju reči u diskusiji, prekidanju drugih u govoru, ispoljavanju otpora prema kritičkim primedbama i odbijanju da se,makar postojali za to argumenti,menjaju vlastite ocene. Sve to izaziva negativne stavove ostalih članova grupe. Posebno je negativan odnos prema onim dominantnim osobinama u grupi koje nastoje da kontrolišu ponasanje drugih,a nemaju legitimnu poziciju i moć. Autoritarnost, koja se kao osobina razlikuje od dominantnosti po tome sto autoritarna osoba teži za dominacijom nad nižima po rangu a pokazuje submisivnost prema višima, ima isti efekat na uspešnost grupe kao i dominantnost. Kada autoritarna osoba ima centralni polažaj u komunikacionoj mreži, rešavanje složenih zadataka je otežano i sporije a zadovoljstvo boravkom u grupi manje.

OTKLANJANJE KOMUNIKACIONIH PREPREKA VEZANIH ZA SEPCIFIČNE PSIHOLOŠKE PROFILE – POMOĆ I SEBI I DRUGIMA

Problemi komunikacije u biloj kojoj oblasti, su složeni da bi se mogli prevazići praktičnim uputsvima. U procesima komuniciranja se nalazi pojedinci sa različitim ličnim jednačinama i sposobnostima shvatanja poruka. Ti subjektivni činioci u većoj meri nego ostali utiču na kvalitet komunikacije.

Agresivno ponašanje se najčešce sreće u organizacijama. Taj vid ponašanja se može manifesestovati od latentnih oblika do neskrivenih i fizičkih nastraja.U pojavnom obliku agresivne osobe mogu ispoljiti pasivnu agresiju u vidu zaboravnosti,konfuznosti,odugovlačenja izvršenja zadataka i pravljenjem mnoštva grešaka. Ponekad otežavaju i prekidaju komunikaciju. U komunikaciji sa takvim osobama treba izbegavati javne ktitike jer će to povećati njihovu trvdoglavost,ne tumačiti njihovo ponašanje jer to može izazvati dodatnu agresiju. Najbolje je primeniti devizu: “ako ne možeš ti,to će već neko uraditi“ .

Anksiozne osobe su takođe česte u komunikacionim odnosima kao izvori problema. Kod njih se može uočiti neodređena strepnja koja pretežno utiče na način razmišljanja i ponašanja. Ove osobe ponekad izgledaju spokojne i tihe a to može preći u uznemirenost.I kad su agresivne to je posledica njihove unutrašnje nepodnošljive strepnje. Posebne teškoce imaju u komunkaciji sa neizvesnošću,bilo kakvim rizikom i odlučivanjem. Veoma ih brine kako ih drugi opažaju i sta će odgovoriti sagovorniku. To ih ometa da se usredsrede na ono sto im sagovornik saopštava.

Anksiozne osobe ne treba dovoditi u sutuaciju da same i brzo odlučuju već ih treba umiriti i pokazati dobronmernost prema njima. Prilikom komunikacije sa njima pokazati zainteresovanost i ponuditi neka rešenja tako da im se pomogne u odlučivanju. Pri tome treba povremeno proveriti da li ste ga dobro razumeli.

Egocentrične osobe takođe imaju teskoće u komunikacijama sa radnom sredinom. One se mogu prepoznati po aroganciji, teatralnosti i razmetljivosti sa vrlo izraženom potrebom za uvažavanjem,priznanjem i pohvalama. Takve osobe „filtriraju“ informacije i u komunikacijama ističu one koje neprekidno naglasavaju njihove zasluge i uspehe. Tako deformišu informacije i udaljavaju se od njihove suštine.

Egocentrične osobe ne treba kritikovati već komunikaciju usmeravati prema konkretnim radnim zadacima. Treba im odavati priznanja za njihove stvarne rezultate i značajne kvaliltete.

Depresivnim osobama bi trebalo ponoviti informaciju i proveriti da li su razumeli poruku.Treba pokazati razumevanje za njihovo loše osećanje i ohrabriti ih. Njihove pritužbe ne treba shvatiti licčno vec nastojati da se otkrije sta one očekuju. Ohrabriti ih dobrim vrstima ako ih ima i objasniti sta je preduzeto po zadatku u koji su i oni uključeni.

Paranoidne osobe odlikuje nepoverenje i sumnjičavost tako da su u stalnoj potrazi za nekom zaverom protiv njih. One uvek traže skriveni „dublji“ smisao onoga sto čuju.Stalno traže „ko stoji iza ovoga“ i preispituju ono sto vide. Svojim kritizerstvom i sumnjičavosću otežavaju i prekidaju komunikacije.

U kontaktu sa ovim osobama treba biti diskretan i jasan,a nastupati sa činjenicama, bez okolišenja. Treba zadržata miran i odlučan stav i ne izražavati mišljenja i ocene prema takvim osobama.

ZLATNO PRAVILO

Da bismo uspostavili i poboljšalji komuninakciju sa različitim tipovima ličnosti koje mozemo svrstati u „teške osobe“ valja imati na umu nekoliko zlatnih pravila:

-ne ulaziti u verbalne sukobe

-ne donositi prebrze zaključke

-ne okrivljavati sagovornika,

-ne obećavati ono sto se ne moze učiniti, i

-ne prekidati sagovornika usred reči.

„Čovek je čoveku, naposletku, ipak tajna. Komuniciranje nas može približiti ili udaljiti. Kako bilo da bilo, u komuniciranju s drugima trebali bismo da težimo jasnoći, bez obzira na barijere. Neki smatraju da nismo uvijek spremni na iskrenost, jer pritom postajemo ranjiviji i tako, bez odbrambene fasade, lakši plijen za manipulatore. Drugi pak tvrde da je iskrenost esencijalna za svaku vrstu kontakta i da smo mi, uslovno rečeno, stalno iskreni. Ipak, ako i postoje otežavajuće okolnosti i ako je apsolutna iskrenost nemoguća, trebalo bi imati dobru volju da se barem pokušamo razumjeti, jer neiskrenost vodi kompletnom otuđenju čovjeka od čovjeka. Bilo da nas približi ili otuđi u našem pokušaju kvalitetnog komuniciranja, nadam seda ce nas istina u svakom slucaju ucinti slobodnijim.“6

(GEORGE H.MEAD,1963.).