VASPITANO ILI POSLUŠNO DETE
Kada govorimo o vaspitanju, često se postavlja pitanje šta je vaspitano a šta poslušno dete? Ono na šta je jako važno obratiti pažnju jeste da dete treba biti vaspitano što ne znači i poslušno.
Postoji informacija koja kaže da je vaspitanje jednako staro koliko i ljudsko društvo. Ako se okrenete oko sebe, zapitaćete se da li je to zaista tako, ali ako se okrenete prema sebi shvatićete zašto nije. Nije pitanje od kad postoji vaspitanje, pitanje je od kada ga ljudi svesno primenjuju. Smatram da vaspitanje dece ne postoji ukoliko pre toga nije postojalo samovaspitanje kod roditelja. Samovaspitanje se definiše kao proces svesne i organizovane delatnosti vaspitanika na razvoju vlastite ličnosti. Ovaj proces podrazumeva dostizanje određenog stepena zrelosti, biološko – fiziološke, intelektualne, emocionalne, kao i socijalne. Prvo se postiže biološko – fiziološka zrelost, a zatim emocionalna koja podrazumeva da čovek može da kontroliše sopstvene emocije i da upravlja njima. Najkasnije se postiže socijalna zrelost koja podrazumeva snalaženje u različitim situacijama kao i zauzimanje određenog ličnog stava prema svemu što se događa u čovekovom okruženju.
Koliko smo zaista zreli? Koliko vremena posvećujemo razvoju i izgrađivanju sopstvene ličnosti?
Vaspitanje počinje u porodici, i jasno je da najvažniju ulogu imaju roditelji. Roditelj je detetov prvi kontakt sa svetom! Sve što deca imaju su roditelji. Možete li zamisliti koliko ste važni u očima deteta? Šta se to dešava od detinjstva do adolescencije pa su deca takva kakva jesu? Ili, šta se to ne dešava? Ne dešava se ljubav. Ne dešava se razumevanje. Ne dešava se iskren razgovor. Ne dešava se podrška. Deca nam rastu bez povezanosti sa roditeljima. Bez bliskosti. Bez svesne prisutnosti roditelja. Verujete li da su deca sama od sebe loša? Da ne slušaju zbog toga što vam se inate? Ja ne verujem da se dete rađa kao nasilnik ili kao ubica. Ne verujem da se dete rađa nesigurno ili stidljivo. Ne verujem da se dete rađa loše. Verujem da takvo postaje u okruženju upravo takvih roditelja. Vaspitati decu može samovaspitan čovek. Emocionalno, duhovno i mentalno sposobno dete može odgajiti samo takav roditelj. Roditelj koji ne voli sebe ne može da nauči dete da voli sebe. Roditelj koji nema samopuzdanje ne može da nauči dete da bude samopuzdano. Roditelj koji je nesrećan ne može odgajiti srećno dete.
Vaspitanje
Odlika ljudskog novorođenčeta je NEZRELOST, NEDOVRŠENOST i potpuna ZAVISNOST od sredine.
Dete mora biti vaspitano da bi postalo pripadnik ljudske vrste. Beba dolazi na svet sa potencijalima koji joj omogućavaju da ih razvija u određenom pravcu. Beba je biće u nastajanju. Iz ovog biološkog deficita proističu 2 obeležja ljudske vrste:
- vaspitljivost– mogućnost da se bude vaspitan. Bebina nedovršenost otvara velike mogućnosti razvoja u smislu domena i u smislu raznovrsnosti;
- neophodnost vaspitanja– vaspitanje je nužan činilac u procesu izrastanja bebe koja dolazi na svet. Iako beba nasleđem donosi određene organe za govor, to nije dovoljno da ona i ovlada govorom. Tek kroz interakciju sa drugim ljudima ona će moći da razvije svoj potencijal.
Vaspitanje je
biološka nužnost koja je neophodna za razvoj pojedinca ljudske vrste. Bez vaspitanja novorođeni pripadnici ljudske vrste ne bi mogli da postanu nosioci ljudskih obeležja.
Beba ne nasleđuje određene obrasce ljudskog ponašanja; ona ih zatiče u sredini u kojoj je došla na svet. Jezik, sistem normi i vrednosti, materijalna dobra i način upotrebe tih dobara u određenoj kulturi beba nasleđuje neorganski. Na taj način, vaspitanje predstavlja
oblik kulturnog nasleđivanja. Odrasli prenose mladima kulturno prihvatljive obrasce ponašanja kroz postupke koje primenjuju, kroz potkrepljenje poželjnih oblika ponašanja i vlastitim primerom u nizu životnih situacija.
Procesom nege i vaspitanja dece, odrasli deci prenose kulturu u kojoj se živi. Ti postupci su određeni kulturom i predstavljaju bitan deo prakse jednog društva. Prema tome, vaspitanje oblikuje biološke potencijale deteta. Što je društvo razvijenije, unutar-kulturne razlike su veće. Na taj način kultura određuje
kada će i
šta dete da uči,
kakva će iskustva imati i
koje će sposobnosti i veštine da razvije.
Vaspitanje je jedan od faktora kojim se utiče na razvoj. Od brojnih činilaca koje dete donosi na svet rođenjem ili koji manje ili više spontano utiču na njega iz sredine u kojoj odrasta, zavise njegovi tokovi i dometi. Dakle, od razrešenja međusobnog odnosa nasleđenog i stečenog zavisi kakav će se stav zauzeti o vaspitanju. Značajnu ulogu, prema savremenim shvatanjima igra i čovekova aktivnost.
- nasleđeno – svojstva potomaka, anatomsko-fiziološke strukture organizma, redosled razvojnih stadijuma, formiranje nervnog sistema, boja kože, kose, očiju, telesna konstitucija, tip nervnog sistema,…
- stečeno – uticaj spoljašnjih faktora ili sredine, kulture, unutrašnja neravnoteža , iskustvo,…
Vaspitanje predstavlja specifičan
sistem delovanja na dečiji razvoj i ima posebno odgovornu i značajnu ulogu u predškolskom periodu jer je to period najburnijeg razvoja niza najvažnijih opštih sposobnosti, osnovnih crta ličnosti, fizičkog rasta i razvitka.
Razvoj i vrste vaspitanja:
Staranje o razvoju i učenju mladih generacija je od vitalnog značaja za napredak i opstanak samog društva, čiji su članovi i deca. Sa razvojem društva i promenama u njemu, javile su se i promene u oblasti vaspitanja. Javile su se nove vrste vaspitanja, u zavisnosti od mesta vaspitavanja dece.
Deca su se nekada vaspitavala samo u porodici. Dakle, postojalo je jedino
porodično vaspitanje. Porodica je osnovna ćelija društva, primarna socijalna zajednica u kojoj se dete po prvi put sreće sa vaspitanjem. Svi članovi porodice su bili zaduženi da vode brigu o detetu i njegovom vaspitanju, a narošito majka.
Ciljevi vaspitanja:
1) čovek koji je kreativan, inventivan i pronalazač;
2) formiranje kritičkog mišljenja kod dece.
Postoje dva načina gledanja na čoveka i na vaspitanje:
- bihejvioristički (funkcionalni)– dobar primer je vaspitanje u Sparti
(vaspitanje = menjanje; pretnje i kazne)
- fenomenološki (humanistički)– dobar primer je vaspitanje u Atini
(vaspitanje prati prirodu deteta)
- a) maturacijsko-socijalizacijski pristup – negovati ono iznutra
- b) kognitivno-razvojni pristup – aktivna uloga deteta
U savremenim teorijama razvoja predškolsko dete se vidi kao dominantno i emocionalno pa se proces vaspitanja često svodi na manipulaciju emocijama (strahom, vezanošću, zavisnošću). Emocije se razvijaju postepeno, diferenciranjem iz globalnog stanja-zadovoljstva i nezadovoljstva. One su jedan od najvažnijih posrednika između deteta i sredine. Njima dete dolazi do prvih uopštenih saznanja o sredini i sebi.
Koliki je značaj vaspitnih metoda i kako postaviti granice?
Cela naša ličnost stane u jednu jedinu reč –
vaspitanje. Objektivno gledajući na svet koji nas okružuje možemo zaključiti da je taj pojam itekako podcenjen. Čak i oni koji imaju glavnu ulogu u tom procesu, a to su naravno roditelji i škole, ne znaju mnogo o tome. Obrazovne institucije u svojoj definiciji osim obrazovnog imaju i vaspitni rad, međutim, vaspitni ciljevi se ne postavljaju a samim tim se ni ne ostvaruju. U obrazovnim institucijama vaspitni proces je pomešan sa „lepim ponašanjem“. Glavno sredstvo kojim se dolazi do njega jeste uspostavljanje discipline koja se uglavnom zasniva na strahopoštovanju. To je koncept koji, kako nam iskustvo govori, nije efikasan. Zašto? Iz jednostavnog razloga što nema dubok uticaj na ličnost, ne dovodi do unutrašnjih promena, niti razvija pozitivne crte ličnosti. Sve što roditelji i škola propuste da urade za decu u vaspitnom procesu ispoljava se kroz destruktivne obrasce ponašanja, negativna uverenja, nisko samopouzdanje i nerazvijeno samopoštovanje. O posledicama pogrešnog pristupa vaspitanju ne samo da se piše, već ih svi možemo i osetiti kroz svoje odnose sa decom ili drugim ljudima. Postavlja se pitanje zašto dolazi do toga? Do toga dolazi zbog neznanja. Vaspitanju se ne pridaje značaj, niti ljudi misle da je to nešto za šta je učenje potrebno. Vaspitanje je prepušteno samom sebi, deca takođe, kao da se od njih očekuje da se lepo ponašaju, da znaju šta je dobro a šta loše, da znaju kada da ćute a kada da pričaju. Očekujemo da deca to znaju bez obzira što ispred sebe nemaju
model od kojeg bi isto to naučili. Želimo da deca ne viču, i to im saopštavamo dok istovremeno vičemo na njih. Možemo to nazvati paradoksom vaspitanja, neznanjem, nesvešću ili kvazi metodama.
Proces vaspitanja odvija se putem
vaspitnih metoda i ono što je najvažnije znati jeste da se metode razlikuju od ideološke osnove roditelja! Najveći psiholozi i pedagozi ukazivali su na to da se deca rađaju „čista “, kao što danski pedagog Jesper Juul kaže, deca su kompetentna, to su društvena bića sa razumevanjem i empatijom. Problem nastaje kada je ideologija roditelja drugačija i kada svoju decu posmatraju kao asocijalna bića koja treba naučiti prilagođavanju. Kada je okruženje takvo, onda prethodno pomenute predispozicije ne mogu da se razviju. Umesto da upotreba metoda zadovolji potrebe deteta, one zadovoljavaju potrebe roditelja i kao takve pretvaraju dete u objekat.
Još jedan jako važan pojam u vaspitanju ili odnosima uopšte jesu
granice. Oduvek su se u roditeljstvu postavljale granice ali na potpuno pogrešan način. Potrebno je postaviti granice ali SOPSTVENE jer postavljanje tuđih jeste izraz moći. Jedan od elemenata granica jeste
sloga. Roditelji se moraju slagati i pred decom se nikako ne sme raspravljati. Verovalo se u tu ideju, koja je sa aspekta učenja, pogrešna. Na taj način deci se šalje poruka da ne postoji sloboda mišljenja i da je potrebno uvek samo klimati glavom. U principu jedino oko čega roditelji treba da se slože jeste da je neslaganje prihvatljivo. Svako ima svoje mišljenje i treba da ga izrazi birajući adekvatan i asertivan način. Drugi element je
strogost ili sposobnost da se kaže „ne“. Ovo je, naravno, potpuno pogrešno i suprotno otvorenom dijalogu koji treba da postoji između roditelja i dece i koji podrazumeva svačije potrebe. Još jedan element o kome ćemo razbiti iluzije jesu
posledice koje nužno treba da postoje ali je od presudnog značaja da li u tim slučajevima roditelji izbegavaju odgovornost ili decu uče odgovornosti. Sinonim za posledicu jeste fizička kazna koja postepeno urušava naš odnos sa detetom. Time se kod deteta stvara osećaj krivice a roditelji ovim prustupom izbegavaju da nauče decu najvažnijoj životnoj lekciji a to je lična odgovornost. Poslednji element je
pravednost ili težnja roditelja da budu upravu. Demagogija ili propovedanje nije vaspitna metoda, bar ne ona koja donosi dugoročne rezultate.
Upamtite, deca vas ne slušaju, ona vas posmatraju!
