ZAŠTO VOLIMO LJUDI KOJI NAS NE VOLE

Iako postoji osećaj slobode po pitanju  izbora partnera  da biramo koga želimo i naš izbor nije ograničen ničim drugim osim našom čistom voljom, to nije tako u realnosti. Iako ne postoje nužno doslovni pritisci ili ugovaranja veza s drugim osobama protiv naše volje, i to s osobama koje mi ne smatramo idealnima za sebe, naš izbor toga koga volimo i s kime ćemo ostvariti važan odnos i kako će taj odnos izgledati nije vođen samo našom voljom.

Šta označava anksozna privrženost i zašto je važna?

Anksiozna privrženost podstiče osobu da se ponaša nametljivo i žudi za društvom partnera sve vreme. Osobe koje su anksiozno privržene se često osećaju usamljeno i nesigurno kada moraju provesti vreme sami sa sobom. Zavisni su o društvu dragih im osoba i partnera. Kada je takva osoba u vezi, očajnički pokušava da kontroliše ponašanje druge osobena različite načine. Na primer, takva osoba pokuušava da učini da se druga osoba oseća krivom zbog toga što ne provodi dovoljno vremena s njom. Vrlo brzo počne da pokazuje ljubomoru, što je još jedan način da prisile drugu stranu na provođenje vremena s njom.

Anksiozni tipovi ljudi vole da budu u vezi. Međutim, njima čak i potpuna vernost nije dovoljna da bi se mogli osećati sigurnima. Zgroženi su spoznajom da bi druga strana mogla otići. Žele da znaju šta njihov partner radi u svakom trenutku. Jedan način da to postignu je forsiranje i iniciranje komunikacije. Neki anksiozni tipovi koriste čak i verbalnu ili fizičku agresiju kako bi na neki način prisilili drugu stranu da ostane s njima. Ovakvo ponašanje je posledica generalne anksioznosti i potrebe za pripadanjem.Tada počinje da se stvara i potreba za time da budu i sami potrebni drugima. Oni žele da druga osoba bez njih ne može

Ako su teskoba i nemir prisutni još od detinjstva, takva osoba neće moći da razvije zdravu privrženost u odnosu s drugima. Jedna od teorija je da će dete, koje zna kako je osećati se napušteno, pronaći različite načine da pobedi taj osećaj kroz manipulaciju drugima, kontrolu, ljubomoru i slično. Ako dete otkrije da je potpuno zatvaranje i povlačenje u sebe, zadržavanje osećaja za sebe i emotivna izolacija najbolji način za prolazak kroz život, nastaviće da živi na takav način i biće zaista teška osoba za partnerski odnos. Ako dete otkrije da je manipulacija jedini način za sicanje prijatelja, nastaviće manipulisati ljudima. Način na koji osoba po prvi put reaguje na određene situacije uveliko određuje način na koji će reagovati na iste situacije kasnije u životu. Iako anksiozne osobe obično ostvaraju trajnije odnose s drugima i gotovo uvek su verne, ti odnosi retko kada traju čitav život, jer je pitanje vremena kada će njihovom partneru dosaditi njihovo kontrolišuće ponašanje. Ova izreka zapravo govori da ljubav ne možemo uzeti, posedovati niti naterati nekoga da nas voli. Lepota ljubavi je upravo u njenoj slobodi. Što više pokušavate nekoga da zadržite, to je veća verovatnoća da tu osobu nećete zadržati. Tada se ne fokusirate na njihovu sreću, već na sebe.

Zbog čega su važna iskustva iz detinjstva?

Granice, uslovi i kriterijumi koje postavljamo osobama s kojima ćemo ući u kratku, ozbiljnu ili doživotnu vezu ne postavljamo samo svesno, već ih možemo pronaći u našim dosadašnjim iskustvima s ljubavi i međuljudskim odnosima, a njihov razvoj počinje već u našem djetinjstvu. Naša iskustva su ta koja oblikuju to što jesmo, šta je ono što želimo i u kome to tražimo.

Naša prva iskustva i svedočanstva toga šta je ljubav, kakav je to osećaj i kako ona izgleda, su retko kada idealna. Često su umotana u roditeljske svađe, nedovoljno pažnje, osećaj usamljenosti, depresivnog, krhkog ili (pasivno) agresivnog roditelja, umesto u nežnost, otvorenost i dobrotu. Retko ko među nama je imao česte prilike i mogućnosti biti ranjiv s onima koji brinu o nama i koje, na jedan ili drugi način, volimo.

Kada naučimo da ljubav izgleda tako, da ima takve osećaje i ponašanja, pre nego razumemo kakva bi ljubav trebala biti, sagradimo nešto u sebi što nas podstiče da tražimo partnere  koji kao osobe neće biti samo pažljivi i dobri prema nama, već će pružiti osećaj poznanstva i prepoznatljivih osećaja – što može biti suptilna, ali značajno drugačija stvar.

Vrlo često kroz partnerski odnos partneri mogu biti “naterani” svojim iskustvima da se odmaknemo od potencijalno odličnih osoba zbog toga što ne ispunjavaju tu potrebu za kompleksnostima koje su naučili u porodici porekla a povezani su sa ljubavlju.  Važno je naglasiti da Možda ćemo nekoga opisati kao da nisu seksi ili su dosadni, kada zapravo mislimo na to da verovatno nisu takvi kakvi moraju biti da nas podsete nesvesno na našu specifičnu patnju  koju moram osetiti da bi čovek znao da osetim da je naša ljubav realna.

Redovito čujemo, možda čak i delimo savete ljudima da napuste teške osobe i pronađu nekoga nežnijeg i „boljeg“, ali to je u teoriji privlačno a u praksi gotovo nemoguće. Ne možemo magično promeniti i preusmeriti spontane izvore privlačnosti. Umesto ciljanja na to da promenimo kakvi ljudi nas privlače, moglo bi biti mudrije jednostavno prilagoditi kako reagujemo i ponašamo se oko ponekad problematičnih i teških osoba za koje nam naša prošlost govore da su divni.

Kada se problem nastavaljaja?

Naši problemi najčešće nastaju zato što nastavljamo reagovati na takve ljude na iste načine koje smo naučili kao deca . Na primer, možda smo imali roditelja koji je bio posebno osetljiv i često podizao glas na nas. Voleli smo ih i reagovali na njihov glas osećajima krivice jer su oni ljuti. Povukli smo se i smanjili, umirili. Sada ako partner (koji nam je privlačan) povisi svoj glas i naljuti se, reagujemo kao potisnuta deca: durimo se, povučemo, osećamo snažnu krivicu . Možda nas privlači neko ko ima kratak fitilj pa s njima i mi lako eksplodiramo. Ili smo imali roditelja koji su bili krhki i osetljivi, lako povređeni pa sada lako završimo s partnerima  koji zahtevaju  našu pažnju, brigu za njih i stalnu zaštitu pa s vremenom postanemo frustrirani njihovom slabosti – hodamo na jajima oko njih, trudimo se da ih ohrabrimo i podržavamo ih bez velikog učinka.

Vrlo je verovatno je da ljudi mogu promeniti svoje obrasce privlačnosti. Ali umesto da pokušavaju da radikalno manjaju svoje instinkte, trebalo bi i mogu pokušati  da nauče kako reagovati na poželjne osobe ne kao da su i dalje ta ranjiva deca, već kao zreli, racionalni i konstruktivni odrasli. To je jedna velika prilika da narastemo iz dečijeg u više odrastao obrazac reagovanjem  na izazove s kojima se susrećemo u našoj privlačnosti prema drugima.