ŠTA JE BRAK?

Brak je najosetljivija ljudksa relacija. Predtsvalja jedinstvenu vezu dve individue koje uče da žive zajedno , prilagođavaju se jedna drugoj, ostavruju emocionalne i seksualne odnose. Brak je zajednica sa mnogo više izazova nego što većina ljudi pretpostavlja kada u njega stupa. Prvi talas izazova (materijalnih, emotivnih, „neslaganje naravi“…) obično dovodi do toga da mnogi supružnici, suočeni sa problemima u zajedničkom životu, odlučuju da ostanu u bračnoj zajednici nadajući se da će se nešto promeniti, a istovremeno zbog straha ili iz neznanja, ništa ne preduzimaju da se problemi reše.

Kako dolazi do krize u braku?

Krize u braku  ne dovode uvek do prekida odnosa. Naprotiv, često takvi potresi pomažu da se ožive osećanja koja blede. Postoji nekoliko klasifikacija teških perioda u braku. Obično postoje predvidive krize kroz koje prolaze svi parovi, ali i one koje su neočekivani i povezane su sa jedinstvenim i specifičnim situacijama. To može biti nesreća, bolest, selidba, promena ili gubitak posla, nemogućnost rađanja dece, veliki finansijski gubici.

Predvidive krize svedoče o promenama u odnosima i nagomilanim tenzijama tokom godina zajedničkog života. Sa njima je suočen svaki par, ali da li će ih prevazići – to zavisi od toga koliko su oboje zainteresovani za održavanje veze.

Glavna stvar je rasvešćivanje problema koji muče partnere. Vrlo  često ukolko partneri ne potraže rešenje ili jednostavno nemaju kapacitete za to, odlučuju se na razvod.

Razvod braka je neočekivana, vanredna razvojna kriza. Iako se legalni razvod može označiti u određenoj tački vremena, psihološki proces može trajati godinama. Razvod se postepeno odvija i pre i nakon legalnog prekida braka. Osim što se smatra jednim od najznačajnijih životnih stresova, razvod predstavlja i gubitak bez rituala koji bi omogućili olakšanje.

Koje faze razvoda postoje?

Emocionalni razvod može započeti godinama pre odluke o razvodu braka. Karakterišu ga promene u odnosu, kao što su gubitak poverenja, uz istovremeni rast kriticizma, vezivanje za negativne aspekte odnosa i teškoće da se uvide snage zajedništva. Međusobne optužbe postaju sastavni deo komunikacije, neki parovi prekidaju fizički kontakt, uključujući i seksualne odnose. Iza odbacujućih, optužujućih i konfliktnih ponašanja krije se izražen osećaj nezadovoljstva brakom i razočaranje. Dolazi do erozije, urušavanja povezanosti.

U novonastali jaz, gde je nekada bila bliskost i poverenje, useljava se konfliktno ponašanje, verbalno i neverbalno ispoljavanje nezadovoljstva, optužbe za neispunjena očekivanja. Kako se emocionalna pukotina širi, gube se zdravi kapaciteti koji su odnos održavali živim. Par polako ulazi u proces tugovanja zbog gubitka voljene osobe i odnosa. Ukoliko par nastavi život u zajednici, osećaj odbačenosti i povređenosti dobijaće na snazi. Uprkos tome, neki parovi ne prekidaju seksualne odnose. Neki sa idejom da će ipak uspeti da oporave dnos i očuvaju bliskost, neki se izdvoje i dožive to kao ponovni susret sa sobom jer više nema očekivanja od sebe radi odnosa. U svakom slučaju, kontinuirani fizički kontakt može doprineti zbunjenosi i ometati prirodan proces tugovanja.

Kako reaguje partneri u krizi?

Partneri ne moraju u istom periodu prolaziti kroz ovu fazu, čime je ona dodatno otežana. Supružnik koji se ne oseća razočarano, može različito razumeti distancu i konfliktna ponašanja. U pokušajima da odnos ipak preživi, može pojačavatii bliskost sa decom, tražiti zadovoljstva van odnosa, čime se direktna komunikacija o problemu ponovo izbegava. Suštinski, pozicije inicijatora razvoda i onoga ko je ostavljen se razlikuju. Manje posledica ovih razlika doživljavaju parovi u kojima inicijator razvoda daje dovoljno vremena partneru da se pripremi na promene koje će nastupiti.

Ukoliko se u ovoj fazi započne porodična terapija, postoji mogućnost da se brak oporavi i da par odluči da ulaže u odnos, ne u razdvajanje.

 Koji su razlozi za razvod braka?

Razlozi za razvod braka su brojni. Od toga da supružnici ne mogu više da nađu zajednički jezik, ili je jedan prestao da voli drugog, ne žele više da pristaju na kompromise, procenjuju da su pogrešili, ili čak pokušavaju da pobegnu iz veze u kojoj su zlostavljani. Koji god da je razlog, razvod braka je težak, stresan i mučan proces obično za obe strane.

Kako  na razvod reaguju deca?

Kada počinje razvod braka, partneri su već u stanju emocionalne pobuđenosti (ljutnje, ljubomore, straha) ili pak  „istrošenosti“ od bitki koje su vodili sami sa sobom ili sa partnerom u toku bračnog života. Mora se imati u vidu da niko nije želeo niti planirao da se jednoga dana njegov brak završi razvodom.  Zbog toga svi postaju osetljiviji nego što bi bili u nekoj drugoj neželjenoj situaciji, podložniji emocionalnoj povredi.

Veliki emotivni bol stvara doživljaj gubitka sopstvene porodice, što se može porediti sa smrću bliske osobe.

U toj situacijama razvoda ne gubi se samo partnerski odnos, već i zajednica, porodični život u kome je svako ima svoje mesto, svoju ulogu, gubi se zapravo jedna celina kojoj je partner pripadao. Sve to skupa traži od osobe u razvodu da kontroliše svoja osećanja, obrađuje ih na način koji nije destruktivan po nju i u tom periodu toleriše emocionalnu poljuljanost u kojoj se nalazi.

Bez obzira u kojoj se fazi razvoda dogodi, rastavljenje supružnika gotovo uvek predstavlja izvor stres za partnere.

Partner koji napušta zajednicu se na taj događaj više mentalno i emotivno pripremio, obradio razloge i moguće posledice, za razliku od ovog drugog. Razdvajenje partnera često prati i odvajanje od deteta, koje može biti privremeno ili trajno, dogovoreno ili prisilno. Promene kod detata kao rekacije na rastavljanje roditelja i odvajanje od njih, kao što su promene u ponašanju, ljutnja, agresivnost, bolešljivost, vraćanje na ranije savladane razvojne zadatke, roditelji mogu doživeti kao još jedan nepredviđeni izvor stresa. Zbog toga je u visokokonfliktnim razvodima sposobnost roditelja da svojoj deci ponude osećaj sigurnosti i zaštite umnogome smanjena, a oni često uključuju svoju decu u sukob posle razvoda.  Rezultat svega toga je da deca svoje roditelje ne doživljavaju kao tim koji radi zajedno već kao neprijatelje u borbi.

Zbog toga ova deca u većoj meri ispoljavaju antisocijalna ponašanja i nepoštovanje autoriteta, teže uspostavljaju i održavaju vršnjačke odnose i koriste nasilje kao strategiju rešavanja problema. Deca koja su bila svedoci visokokonfliktnih razvoda imaju više teškoća u školi, sklonija su razvijanju strahu od bliskih odnosa i nestabilnijim partnerskim odnosima u budućnosti. Neretko ispoljavaju i niže samopoštovanje, viši nivo anksioznosti, depresivnosti i impulsivnosti, krivice i srama. Nažalost, kod njih je primetna veća zloupotreba supstanci koje izazivaju zavisnost.

Osobi koja se nalazi u brakorazvodnoj krizi pomažu otvorenost i aktivno obraćanje za podršku i pomoć, kao i dobra procena gde i od koga se može dobiti odgovarajuća vrsta podrške. Stid, zatvorenost, samookrivljivanje i samostigmatizacija sputavaju obraćanje za pomoć i pronalaženje najboljeg načina za prevazilaženje stresnog perioda. Dozvolite sebi pravo na grešku, bez osuđivinja i smookrivljivanja. Ne zaboravite koje sve pozitivne osobine koje posedujete, šta možete svakoga dana uraditi za sebe. Dozvolite drugima da nam olakšaju svakodnevnicu, potražite i primite podršku bliskih prijatelja i članova porodice. Ostanite u kontaktu sa drugima, obnovite stare kontakte, posvetite se svom zdravlju i aktivnostima sa decom.  Podsetite sebe na sposobnosti i veštine koje posedujete, oslonite se na njih, one i dalje tu, samo ih treba koristiti.