Tugovanje i produženo žalovanje nakon gubitka

Jedna od najrazornijh stvari u našim životima je gubitak voljene osobe. Nažalost, u našoj hektičnoj kulturi, mnogi od nas ne dobijaju dovoljno vremena i prostora za rešavanje posledica ovakvih gubitaka. Ipak, neizbežno je da svako mora proći proces tuge nakon gubitka osobe koju volimo. Kada se kaže gubitak, ne misli se samo na smrt osobe iz naše okoline, već se misli i na gubitak poput raskida, razvoda, napuštanja. Sve je to na neki način gubitak koji pogađa članove porodice.

Šta je tugovanje?

Tugovanje je normalan, zdrav proces prorađivanja gubitka (smrti bliske osobe, nestanka, prestanka odnosa i sl.) s ciljem prorađivanja i usklađivanja unutrašnjeg i spoljašnjeg stanja s novonastalom realnošću. Intenzitet tugovanja zavisi od vrste odnosa i stepena bliskosti, a način i dužina žalovanja su individualni. Kod nekih ljudi proces žalovanja može početi neposredno nakon gubitka, preuranjeno (npr. kad porodica zna da će bolesni član umreti) i odloženo tugovanje..Nekad i nekima ne pođe za rukom da prebole pojedine gubitke. Nakon raskida, razvoda ili smrti bliske osobe, ponekad prođu godine, a osoba pokazuje znakove jakog žaljenja i nespremnost da se oprosti sa izgubljenom, voljenom osobom. U takvim situacijama često kažu da ne mogu da prihvate da te osobe više nema, da ne mogu da se pomire s tim, da bi mirenje s tim značilo da počinju da zaboravljaju tu osobu da je to sasvim suprotno onome što žele. Oni ne žele da je zaborave, već da se gubitak nije ni desio. Često se prisećaju te osobe i odnosa koji su imale, imajući doživljaj da je na taj način ta druga osoba i dalje prisutna. Međutim, još češće pričaju o sebi, o svojim osećanjima povodom te osobe, o svom bolu i o tome kako sebe žale što im se takav gubitak desio. Uglavnom dođemo do toga da se osoba oseća praznom što nema tog bitnog drugog i da zbog te praznine ne želi da preboli osobu jer – kako bi tek bila prazna kada bi prihvatila da je više nema.

Koje su faze tugovanja?

Svaki gubitak ima svoju fazu : poricanje, ljutnja, pregovaranje, depresija i prihvatanje. Na primer, faze se ne moraju nužno doživeti linearno. Možda neka osoba neće doživeti faze tačno ovim redom ili u tačno tim oblicima. Možda čak dožive stanja koja nisu uopšte u knjigama.. Svako tuguje na svoj način i u svoje vreme.

1. Poricanje se obično doživljava na početku procesa tugovanja. Međutim, može se doživeti i kasnije. Poricanje je obrambeni mehanizam, onaj koji naš štiti tokom našeg krhkog stanja. Na svoj način, poricanje vam pomaže da preživite gubitak. Iako ne želite zauvek ostati u ovaj fazi, postoji određena milost koja vam je dana poricanjem – malo više vremena da izdržite najintenzivnije osećaje dok se ne počnete oporavljati od šoka gubitka.

1. Ljutnja- Mnogi od nas nerado osećaju ljutnju, ali ona je normalan i nužan deo tugovanja. Naš bes može biti usmeren na gotovo bilo koga ko je umešan u smrt naše voljene osobe: lekare za koje mislimo da nisu napravili dovoljno, članove porodice za koje mislimo da ne poštuju ili prijatelje koji nisu bili uz nas. Možda čak osećamo ljutnju prema voljenoj osobi zbog toga što nas je napustila ili smo ljuti na sebe jer je nismo spasili. Zapamtite da deo tog gneva proizlazi iz duboke ljubavi i drugih snažnih emocija koje ste osjećali prema osobi koju ste izgubili, a kroz ovu fazu proći ćete u pravo vreme.

1. Pregovaranje – Ako je voljena osoba bila bolesna pre smrti, možda ste imali period za pregovaranje kad ste saznali za dijagnozu ili gledali kako se stanje pogoršava. “Molim te, uzmi me umesto njega”, možda ste i to pomislili. Ili ste se molili za više vremena.Ovakav način razmišljanja često se nastavlja i nakon gubitka. Možda u mislima ponovno prolzite kroz smrt voljene osobe i pitate se jeste li nešto mogli uraditi drugačije ili sprečiti neizbežno. Pregovaranje ide uz krivicu i može biti najteži deo tugovanja za mnoge od nas. Ako se nalazite u ovom delu procesa tugovanja, pokušajte biti nežni prema sebi. Niste krivi za smrt voljene osobe.

1. Depresija je faza koji mnogi od nas najbolje prepoznaju kada su suočeni s gubitkom voljene osobe. Međutim, koliko god bila bolna ova faza, to je pokazatelj da doživljavate svoj gubitak u sadašnjosti i to potpunije nego što ste činili u prethodnim fazama žalovanja. Iako niko ne želi dugo ostati u ovoj fazi, ako ste u stanju osetiti svoju tugu, znači da ste počeli proces prihvatanja gubitka. Više ne poričete, pogađate se s njom i više niste zaglavljeni u svojoj ljutnji.

Dopustite sebi da osetite svoju tugu zbog gubitka koliko god možete. Važno je ne pokušavati pobeći od tog osećaja, to je prirodni i normalan deo procesa.

Često, izokola ili ponekad i direktno, dođemo i do krivice koju ožalošćena osoba oseća. Ta krivica se odnosi ili na vreme koje su proveli zajedno, a ona nije bila dovoljno posvećena odnosu ili na razloge prekida odnosa ili na obe stvari. Iako to mnogi ne kažu na taj način, ponavlja se ideja da misle da su loši, te da se osećaju prazno što nema voljenog bića i opet – kako bi tek loši i prazni bili kada bi prihvatili gubitak.

Prorađivanje znači proživljavanje bola i frustracije koju gubitak neminovno donosi i dolaženje u kontakt s prazninom koja nastaje gubitkom. Žalovanje završava onda kada prićajući o gubitku, osoba oseća malo ili nimalo boli,  kad nauči živeti s gubitkom, kad prestane živeti u prošlosti i uspeva živeti u sadašnjosti sa svojim bližnjima, koji su tu.
Nerealno je očekivati da iko nakon gubitka nastavi da živi kao što je živeo pre. Sećanja na gubitak i dugo nakon žalovanja mogu izazivati čežnju, tugu, ljutnju… Prihvatanjem realnosti i nastavljanjem života u sadašnjosti osoba sebi daje priliku za ispunjeniji život, uprkos gubitku. Osoba može neutešno i ničim izazvana početi plakati, uzdisati izgubljenog pogleda, zazivati osobu koju je izgubila, žaliti se na samoću i istovremeno izražavati želju da bude sama, biti rastresena i zaboravljiva, nezainteresovana za svakodnevne aktivnosti ili pak kompulzivno raditi bez prestanka.

Koliko traje proces žalovanja?

Proces žalovanja obično završava u vremenu do dve godine nakon gubitka, kad osoba nauči živeti s gubitkom, vrati se takozvanom normalnom životu. Žalovanje je vrlo individualno osobno iskustvo. Neki ljudi kroz proces žalovanja prođu brže, a ponekad se dogodi da se osoba na nekoj fazi zadrži duže. U početnoj fazi javljaju se šok, neverica, negiranje gubitka. Nakon toga sledi faza tuge. Nakon tuge mogu uslediti ljutnja i ogorčenje, protest protiv doživljenog. U ovoj se fazi ožalošćeni često propituje „zašto“.  Ljutnja može biti usmerena prema sebi, prema osobi koje nema ili prema okolini. Ljutnja prema sebi može se manifestovati autodestruktivnim ponašanjima, u vidu anksioznosti, napada panike, prekomernog pijenja i sl. U trećoj fazi ožalošćeni uviđa gubitak ali ga još odbija prihvatiti. Sledi ga depresivna faza koja može potrajati. Ožalošćena osoba prepušta se teskobi. Peta je faza prihvatanja gubitka.

Prilika koju dajemo životu

Gubici su deo života, neizbežni. Važno je naučiti nositi se s njima i dopustiti prolazak kroz sve faze žalovanja. Izbegavanje toga može odvesti u bolest (najčešće depresiju), prolaženjem pak dajemo priliku životu. Neproživljene faze žalovanja mogu ostaviti posledice i na naše bližnje. Trauma se može preneti na njih, opteretiti ih tamnom senom pordične prošlosti. Novim generacijama može otežati ostvarivanje zdravih emocionalnih veza, može se realizovati kao preterana reaktivnost/preosetljivost  odnosno manja otpornost na stres. Prelazak traume s generacije na generaciju može se odvijati na mnogim nivoima. U svakom slučaju prorađivanje traume u jednoj generaciju omogućuje zdraviji početak novim generacijama.